Autistične osobe i hrana: teksture, ARFID i zašto to nije probirljivost

To nije probirljivost

Sedate za porodičnu večeru, a u jednom zalogaju musake čekaju vas četiri različite teksture. Grlo vam se steže pre nego što viljuška stigne do usta. Ostali jedu bez razmišljanja, a vi o ovome razmišljate još od jutros.

Kada autistična osoba odbija određenu hranu, posredi je neurološka senzorna muka, a ne izbor niti stvar ponašanja. Oko 90% autističnih osoba drugačije obrađuje senzorne utiske, a to se direktno odražava i na jelo. Šta se, dakle, dešava kada hrana „nije kako treba“, gde se autizam i ARFID preklapaju, a gde razilaze, i šta za stolom zaista pomaže?

Kako izgleda selektivnost u ishrani kod autističnih osoba?

Kod autizma selektivnost u ishrani znači mnogo više od toga da osoba ne voli nekoliko jela. Istraživanja pokazuju da selektivnost u ishrani ima 69% autistične dece, naspram 37% dece tipičnog razvoja u kontrolnoj grupi. Teškoće sa hranjenjem u širem smislu beleže se kod 80% autistične dece, a u opštoj dečjoj populaciji kod 25–35%.

Autistična deca

69%

Deca tipičnog razvoja

37%

Kohortna studija·2022·

Najčešći obrasci su:

• Odbijanje zbog teksture: 77% autistične dece odbija hranu zbog njene teksture ili gustine, naspram 36% dece tipičnog razvoja.
• Sklonost ujednačenim teksturama: autistična deca sa netipičnim senzornim reakcijama obično više vole hrskavu, ujednačenu i polusuvu hranu.
• Izbegavanje povrća i voća: 67% autistične dece sa selektivnošću u ishrani obično izostavlja povrće, a 27% voće, pa više od polovine njih ne unosi dovoljno mikronutrijenata.
• Oslanjanje na „samefoods“: mnoge autistične osobe jedu uzak, lični izbor uvek istih namirnica čiji su ukus, miris, temperatura i tekstura predvidljivi.

Autistična deca

77%

Deca tipičnog razvoja

36%

Kohortna studija·2022·

Zašto teksture deluju tako snažno

Senzorna obrada i jelo direktno su povezani. Preosetljivost u ustima češća je kod autistične nego kod neurotipične dece i direktno je povezana sa selektivnošću u ishrani.

Mnogim autističnim osobama ne smeta toliko neka određena tekstura koliko to što moraju da obrade više tekstura odjednom. Supa sa komadićima, musaka ili sendvič sa raznovrsnim nadevom mogu potpuno da preplave čula, jer usta istovremeno moraju da obrade i tečno i čvrsto.

Autističnim osobama jelo je moguće tek kada postoje predvidljivost, poznato okruženje i osećaj kontrole. Sigurnost grade proverene teksture i poznata hrana, a ne snaga volje.

Šta je ARFID i koliko se često preklapa sa autizmom?

Poremećaj izbegavajućeg/restriktivnog unosa hrane (ARFID) je poremećaj hranjenja i ishrane kod koga osoba toliko ograničava unos hrane da to utiče na ishranjenost, telesnu težinu, zdravlje ili svakodnevno funkcionisanje. U njegovoj osnovi može biti senzorna odbojnost, strah od posledica poput gušenja ili povraćanja, ili opšta nezainteresovanost za jelo.

Preklapanje sa autizmom je veliko. Metaanaliza 18 studija sa ukupno 1.708 učesnika pokazala je da je 16% osoba sa dijagnozom ARFID-a autistično, što je više od 15 puta češće nego u opštoj populaciji. Važi i obrnuto: oko 11% autističnih osoba ispunjava kriterijume za ARFID.

Pojedinačne studije znatno se razlikuju: udeo autističnih osoba među ispitanicima sa ARFID-om kreće se od 2% do 88%, u zavisnosti od toga gde su i kako učesnici regrutovani. Tako širok raspon pokazuje koliko preklapanje zavisi od kliničkog okruženja i načina procene.

Po čemu se selektivnost u ishrani razlikuje od ARFID-a

Autistična osoba nema ARFID samo zato što jede uzak izbor namirnica. Važno je znati gde je granica, jer od toga zavisi kakva joj je podrška potrebna.

ARFID i autizam su različita stanja i jedno ne izaziva drugo. Ipak, pošto imaju zajedničke senzorne odlike, kliničari u službama za poremećaje ishrane trebalo bi da proveravaju i autizam, a oni koji pružaju podršku autističnim osobama treba da obrate pažnju na znake da je ograničena ishrana počela da ugrožava zdravlje.

Stid koji ostaje

Hrana je društvena stvar, pa ljudi primete kada neko jede drugačije. Mnogi autistični odrasli i danas su oprezni s hranom zbog iskustava iz detinjstva, kada su ih ponižavali ili terali da jedu ono što im je stvaralo muku. Kako kaže jedna autistična osoba: „Uz to podrazumevaju da je to stvar izbora, a kod mene za neke namirnice to nije tako.“

Ono što Rose naziva autističnim identitetom vezanim za hranu, odnosno način na koji telo, neurologija, kultura i životno iskustvo oblikuju nečiji odnos prema hrani, treba razumeti i poštovati, a ne popravljati.

Praktične strategije za bezbednije obroke

Nijedan pristup ne odgovara svima, a većina istraživanja u ovoj oblasti obuhvata male uzorke i retko prati ishode na duže staze. Ipak, nekoliko strategija ima uporište u dokazima.

Kada potražiti stručnu pomoć

Izvesna selektivnost u ishrani normalan je deo autističnog iskustva i sama po sebi ne zahteva kliničku intervenciju. Stručna podrška postaje važna kada ograničena ishrana počne da utiče na ishranjenost, telesnu težinu ili fizičko zdravlje, ili kada obroci izazivaju veliku nelagodu koju navedene strategije ne ublažavaju.

Radni terapeuti su posebno važni u podršci pri hranjenju. Oslanjaju se na znanje o senzornoj obradi i na prilagođene strategije, poput menjanja teksture hrane, obogaćivanja senzornog iskustva i sistematske desenzibilizacije. Kod složenih teškoća sa hranjenjem standardna preporuka je multidisciplinarni tim, u kome su često nutricionista, radni terapeut i psiholog.

Ukratko

Selektivnost u ishrani kod autističnih osoba potiče od toga kako nervni sistem obrađuje senzorne informacije. To nije probirljivost, nije faza i ne može da se iskoreni posramljivanjem. Kod nekih osoba ograničena ishrana prelazi u ARFID, klinički poremećaj ishrane koji zahteva ciljanu podršku. Mnogima drugima obroke čine bezbednijim praktične promene u okruženju, rutini i pristupu, a da ih niko ne tera da jedu „normalno“.

Kada porodice i kliničari razumeju razliku između svakodnevne selektivnosti u ishrani i ARFID-a, lakše reaguju na pravi problem. A svaki dobar pristup počinje poštovanjem autističnog identiteta vezanog za hranu, odnosno veze između nečije neurologije i onoga što ta osoba može da jede.