Autizam kod žena: zašto ostaje neprepoznat i po čemu se razlikuje od muškaraca

Ne umišljate

Pročitali ste tekst o autizmu i prepoznali sebe u pola onoga što piše. Setili ste se škole, pravila koja ste učili napamet, drugarice koju ste oponašali. A onda ste se zapitali zašto vam niko nikada nije pomenuo tu reč. Mnoge autistične žene postavljaju isto pitanje, često u dvadesetim, tridesetim ili još kasnije.

Autizam je doživotna razlika u tome kako osoba obrađuje društveni svet, senzorne utiske i promene. Decenijama su ga zamišljali kao nešto što pogađa dečake. Zato vredi pogledati koliko je razlika u dijagnozama zaista velika, zašto žene i devojčice ostaju neprepoznate, kako autizam kod njih može drugačije da izgleda i šta pomaže.

Koliko je velika razlika među polovima u dijagnozi autizma?

Razlika postoji, ali njena veličina zavisi od toga koliko se pažljivo traži. Prema sistematskom pregledu 20 studija sa više od 23.000 učesnika, metaanaliza pokazuje odnos muškaraca i žena od oko 3:1, dok u populacionim studijama sa temeljnim pronalaženjem slučajeva taj odnos pada na oko 1,8:1.

Metaanaliza

3:1

Populacione studije sa temeljnim pronalaženjem slučajeva

1,8:1

20 studija, 23.760 učesnika·2021·

Kada istraživači pažljivo pretraže celu populaciju, pronađu više autističnih devojčica nego što ih otkrije uobičajena dijagnostika. Isti pregled zaključuje da se autizam kod osoba ženskog pola nedovoljno prepoznaje. Predstava o autizmu kao „dečačkom poremećaju“ prepreka je u svakoj fazi, od prve sumnje do konačne procene.

Zašto žene i devojčice ostaju neprepoznate i zašto kasnije dobijaju dijagnozu?

Kao glavne prepreke koje su ljudi uočili, pregled navodi kamuflažu, zabrinutost roditelja, utisak koji drugi ljudi stiču i pristrasnost kliničara. Većina tih stavova potekla je od roditelja, a ne od kliničara, nastavnika ili samih autističnih osoba. Izdvaja se nekoliko obrazaca:

• Manje upućivanja: prema jednoj studiji koju pregled navodi, dečake su na procenu upućivali oko deset puta češće nego devojčice.
• Roditelje brinu različite stvari: roditelji dečaka 1,74 puta su češće od roditelja devojčica izražavali zabrinutost zbog ograničenih i ponavljajućih ponašanja.
• Viša lestvica za devojčice: devojčice su često morale da imaju dodatne teškoće u ponašanju ili govoru da bi dostigle dijagnostički prag, što pregled nije uočio kod dečaka.
• Prvo druge dijagnoze: nekoliko studija je pokazalo da su devojčice pre autizma dobijale druge dijagnoze, što je možda odložilo onu pravu.

Deo problema su i sami alati. Pregled sedam dijagnostičkih alata za autizam koji se koriste u škotskim službama pokazao je da su žene i devojčice bile nedovoljno zastupljene u uzorcima na kojima su alati provereni, u poređenju sa procenama koliko je autističnih osoba u Velikoj Britaniji ženskog pola. Autorka zaključuje da su alati zbog toga možda manje osetljivi na to kako se autizam ispoljava kod osoba ženskog pola.

Autistične žene istu priču opisuju iznutra. Mette Marie Ivie, autistična autorka biltena „Ask an Autist“, piše da su autizam „u početku prepoznavali samo kod dečaka“, pa se osobine žena olako odbacuju. Njenim rečima, „nas autistične devojčice prevideli su i ignorisali“.

Ono što se previdi u detinjstvu često se završi kasnom dijagnozom ili nikakvom. Prema studijama koje pregled navodi, među decom kojoj je dijagnoza postavljena sa pet ili više godina devojčice su je dobijale oko 12 meseci kasnije od dečaka. Devojčice sa onim što se tada zvalo Aspergerovim sindromom prepoznavali su oko 1,8 godina kasnije nego dečake.

Kod odraslih kašnjenje može da potraje godinama. Novinarka i spisateljica Marianne Eloise dobila je dijagnozu sa 27 godina, posle otprilike pet godina pokušaja da dođe do procene. Jedan lekar joj je ranije rekao da je verovatno autistična, ali da je lista čekanja toliko duga da se ne isplati ni pokušavati. Kasnije je platila privatnu procenu koja je trajala po nekoliko sati tokom tri dana.

Ivie dodaje da mnoge žene kasno dobiju dijagnozu jer se prvo prepoznaju druga stanja, a da autistične osobine nekih žena pripisuju zlostavljanju, pa se autizam u pozadini otkriva sa zakašnjenjem. Napominje i da se kod devojčica koje su odrastale osamdesetih i devedesetih takva dijagnoza jednostavno nije ni razmatrala.

Kako izgleda maskiranje kod žena i devojčica?

Maskiranje, koje se zove i kamuflaža, znači skrivati autistične osobine da bi se osoba uklopila. Chelsey Flood, autistična autorka biltena „Overthink Tank“, smatra da žene i devojčice možda maskiraju naročito često, a da toga obično nisu ni svesne, jer ih vaspitavaju da budu predusretljive i da same sebe drže pod kontrolom.

Flood opisuje taktike koje je prepoznala kod sebe:

• Vezivala se za osobu koja se sigurnije snalazila u društvu i posmatrajući je učila nepisana pravila.
• Klimala je glavom i ćutala, da bi je ljudi videli kao stidljivu, a ne kao osobu sa invaliditetom. Njeno pravilo je glasilo: „Kad nisi sigurna, ćuti i klimaj glavom.“

Kako autizam kod devojčica može drugačije da izgleda?

Osobine su često tu, ali drugi ljudi ih drugačije nazovu. Eloise kaže da su njeno ponašanje u školi tumačili kao ometanje ili bunt, posebna interesovanja kao fanovsku opsednutost, a teškoće sa organizacijom i društvenim životom kao lenjost.

Šta je zapravo bilo u pitanju	Kako se to često tumačilo
Intenzivna posebna interesovanja	Fanovstvo, faza ili hobi
Teškoće sa organizacijom	Lenjost
Teškoće u društvu, skrivene posmatranjem i oponašanjem	Stidljivost
Uznemirenost i ponašanje u školi	Ometanje ili bunt

Razlikuju li se devojčice i dečaci zaista u suštini? Dokazi nisu jednoznačni. Pregled nije dao jasan odgovor na pitanje razlikuje li se socijalna komunikacija devojčica i dečaka, a razlike su se, kako izgleda, smanjivale u adolescenciji. Jedan mogući razlog je to što maskiranje postaje manje delotvorno kako u tinejdžerskim godinama rastu društveni zahtevi.

Sa čim se autizam meša i koliko košta kada se previdi?

Kada se autizam previdi, napor maskiranja i dalje izbija na površinu, ali ga često nazovu drugim imenom. Prema Centru Estia, autistične žene koje maskiraju često dobijaju dijagnoze kao što su:

• generalizovana anksioznost
• depresija
• emocionalno nestabilni poremećaj ličnosti
• poremećaji ishrane

Na stranici se napominje da ova stanja mogu biti posledica maskiranja, odnosno da do njih može dovesti napor skrivanja.

Dugotrajno maskiranje povezuje se i sa autističnim sagorevanjem. Centar Estia ga opisuje kao teško iscrpljenje, privremeni ili dugotrajni gubitak veština i znatno pojačanu senzornu osetljivost. Ista stranica dovodi maskiranje u vezu sa povećanim rizikom od samoubistva.

I sam put do dijagnoze može da zaboli. Eloise ga opisuje kao „ponekad dehumanizujući i surov“. Ipak kaže da joj je dijagnoza donela „sigurnost, čvrstinu i snagu da izrazim svoje potrebe“, a vremenom je to što je autistična počela da doživljava kao nešto „ne samo u redu, već i dobro“.

Šta pomaže?

1. Potražite procenu

Flood je dijagnozu sa 37 godina dobila od iskusnog kliničkog psihijatra, oko šest meseci pošto je počela da istražuje kako se autizam ispoljava kod žena.

2. Maskirajte manje

Flood predlaže male promene koje smanjuju opterećenje:

• Tražite više vremena da razmislite pre nego što odgovorite ili odlučite.
• Birajte uslove koji vam odgovaraju kad god možete.
• Ostavite sebi vreme za oporavak posle zahtevnih dana.
• Koristite senzorna pomagala poput čepića za uši, maske za oči ili teškog ćebeta.

Podseća i koliko su važne granice: „Ispostavlja se da je ‚ne‘ sasvim dovoljan odgovor.“

3. Pronađite druge autistične žene

Prema Centru Estia, kontakt sa drugim autističnim ženama može pomoći da se razmene iskustva i izgradi autentičan autistični identitet.

4. Tražite prilagođavanja koja na poslu smanjuju potrebu za maskiranjem

Za partnere, porodicu i kliničare

• Ne zadržavajte se na spoljašnjem utisku: usredsredite se na ono s čime se neko bori iznutra, a ne na to koliko deluje smireno.
• Uvažite senzorne i društvene potrebe umesto da ih umanjujete.
• Ostavite vreme za oporavak posle društvenih susreta.
• Napravite prostor bez maske u kome ona može da stimuje i komunicira bez straha od osude.

Kliničari koji žele da saznaju više mogu da pogledaju obuku Centra Estia „Module 1: Autism and Women“, najavljenu za januar 2026. sa ograničenim brojem mesta. Proverite ima li još slobodnih mesta.

Kada potražiti pomoć

Centar Estia izdvaja znake upozorenja da maskiranje počinje previše da košta:

• Teško iscrpljenje
• Gubitak veština, na primer govora, obavljanja svakodnevnih zadataka ili sposobnosti da se maska održi
• Pojačana senzorna osetljivost
• Telesne tegobe izazvane stresom, poput tenzionih glavobolja i fizičke iscrpljenosti
• Emocionalni slomovi (meltdown) ili isključivanja (shutdown)

Ukratko i korisni izvori

Žene ređe dobijaju dijagnozu autizma delom zato što devojčice nikada nisu bile ona slika autizma prema kojoj su oblikovani alati, upućivanja i očekivanja. Maskiranje skriva osobine, druge dijagnoze stižu prve, a razlika se smanjuje kada istraživači pažljivo traže. Pomažu vreme za oporavak, druge autistične žene sa kojima se može razgovarati i prilagođavanja koja smanjuju potrebu za maskiranjem.