Kada fakultet konačno odgovara: autistični studenti sami kroje semestar
Fakultet može biti prvo mesto gde autistični student sam određuje svoj ritam, ali samo ako su prilagođavanja zapisana pre početka semestra.
OwnmindedObjavljeno 10 min čitanja
Brucoška nedelja: dvorište fakulteta puno je ljudi i svi pričaju u isto vreme. U ruci držite piće koje zapravo niste ni želeli i pokušavate da procenite pripadate li ovde. Negde u gomili nepoznatih ljudi, uz preglasnu muziku, nedelja koja je trebalo da bude najlepša u vašem životu već traži od vas da glumite verziju sebe koju ne možete dugo da izdržite.
Keti Vos (Katy Vos) dobro poznaje taj osećaj. Pišući o studijama u Daramu, svoj prvi semestar opisuje kao „vrtlog uzbuđenja i straha“.
A onda se semestar smiri i počne nešto tiše. Prvi put vam niko ne određuje kada ćete jesti, kada ćete biti sami ni kako ćete učiti. Zgrada vam i dalje uzima energiju: svetla, buka, gužva, nepisana pravila. Ali raspored je konačno vaš. Ta sloboda je retka i dragocena, a lako izmakne ako je niko ne zapiše.
Olakšanje kada raspored pravite sami
Istraživači koji su razgovarali sa dvanaestoro autističnih studenata jednog britanskog univerziteta stalno su čuli istu reč: kontrola. Studija je čak dobila naslov „Imam više kontrole nad svojim životom“, jer se ta rečenica ponavljala iz razgovora u razgovor.
Tereza, jedna od studentkinja, objasnila je šta ta promena znači u praksi: „baš mi odgovara jer tačno ja odlučujem kada ću šta da radim, stvarno volim tu fleksibilnost“. To je tiha revolucija koju fakultet donosi mnogim autističnim osobama. Škola vam kroji dan minut po minut i drži vas stalno među istim licima, slagali se s njima ili ne. Fakultet vam, uz sav svoj haos, vraća volan u ruke: sami birate kada ćete jesti, kada ćete se osamiti i u koju ćete se prostoriju povući.
Ipak, imati kontrolu nije isto što i koristiti je. Ako obaveze na fakultetu zgusnete u nekoliko dana, ostaju vam celi dani kod kuće za rad koji traži punu pažnju i za oporavak. Mesto u biblioteci koje rezervišete u vreme kada je zgrada prazna košta vas manje nego ono u podne. Prazan termin u kalendaru u koji ste upisali punjenje baterija vredi koliko i predavanje. Studenti iz istraživanja jasno su rekli da mogu da rade upravo zahvaljujući fleksibilnosti, pa je pouka da je trošite promišljeno i unapred, umesto da improvizujete i uletite u nedelju koja će potrošiti vas.
Onome kome su godinama govorili da se uklopi, sloboda da napravi dan po svojoj meri nije luksuz – u tome je cela poenta. I vredi to reći, jer to niko ne govori: na fakultetu najbolje ne prolaze oni koji se nikada ne muče, već oni koji, kada ih nešto poljulja, to shvate kao znak da treba prilagoditi plan, a ne kao presudu o tome pripadaju li tu.
Odnosi su osovina oko koje se sve okreće
Ista studija pokazala je da iskustvo mnogo manje zavisi od kampusa ili smera nego od ljudi. Autori to kažu bez uvijanja: sve su na okupu držali odnosi. Odnosi puni podrške omogućavali su da studiranje teče, a oni u kojima je bilo stigme znatno su ga otežavali.
Razlika se često svodila na jedno pitanje: razume li mentor ili profesor autizam. Kada bi nastavnik razumeo, studenti bi se opustili, a kada ne bi, bio je dovoljan jedan nepromišljen komentar pa da se student zapita je li uopšte bezbedno tražiti pomoć. To nije usputna pogodnost uz dobro predavanje. Prema ovim podacima, to je jedna od glavnih poluga od kojih zavisi hoće li se uklapanje održati ili tiho urušiti.
Ne mora svaki nastavnik da vas razume. Dovoljan je jedan. Pronađite asistenta koji na mejl odgovara ljudski, profesora koji prezentacije postavi na vreme a da ga niko ne podseća, savetnika za studente sa invaliditetom koji ne traži da mu sve objašnjavate dva puta. Ti ljudi postaju vaš oslonac. Kada kasnije nešto pođe po zlu, recimo propušten rok ili senzorna katastrofa u sali za ispit, sto puta je lakše ući u kancelariju nekoga ko već zna vaše ime nego krenuti od nule usred krize.
Ista logika važi i u suprotnom smeru: sa cimerima i kolegama sa godine sami birate koliko ćete otkriti, kome i kada. Neki studenti odmah kažu jednostavnu rečenicu, na primer: „Zvuk doživljavam drugačije, pa ako izađem iz bučne kuhinje, nije ništa lično“, i mnogima to donese godine mira. Drugi reč autizam čuvaju za kasnije i samo kažu šta im odgovara. Oba pristupa su u redu, važno je samo da odluku donesete vi, a ne neka loša noć umesto vas.
Kada je zgrada i dalje protiv vas
Nije svaki fakultet uređen tako da uklapanje uopšte bude moguće. Jedan autistični student opisao je u autoetnografiji svoja prva tri dana na univerzitetu u Južnoj Africi, a njegov opis je sušta suprotnost kontroli. Po dolasku nije zatekao nikakve oznake, prepuna amfiteatarska sala izazvala mu je prvo senzorno preopterećenje posle mnogo godina, a na prijemni test morao je da izađe bez dodatnog vremena. Umesto prilagođavanja, rekli su mu da dođe neki drugi dan.
Kada je kasnije sve zapisao, ta tri dana opisao je kao „koktel uzbuđenja“ koji ga je „u isto vreme ostavio preplavljenog i izgubljenog“. Pouka nije da taj student nije bio dovoljno sposoban, već da je o njegovoj prvoj nedelji umesto njega odlučilo okruženje – gužva, nedostatak oznaka i odbijanje da se navede ijedno prilagođavanje – i to baš u sistemu u kome je konačno trebalo da ima pravo glasa.
Pročitajte njegovu priču kao spisak onoga što niko nije organizovao i dobićete spisak onoga što možete da organizujete sami. Nije znao gde se šta nalazi, zato obiđite kampus pre početka semestra, makar jednom, makar samo da prođete put od smeštaja do prve sale i pronađete tihi kutak u biblioteci. Poslali su ga u najveću salu u najgušće vreme, zato rano proverite raspored, saznajte koje su to sale i postoji li mesto kraj vrata ili drugi termin. Dali su mu test bez ikakvih prilagođavanja, zato se postarajte da vaša prilagođavanja za ispite budu na papiru pre prve provere znanja. Ništa od ovoga nije pošteno – sve je to trebalo da uradi ustanova. Ali nepravedan sistem nije razlog da u njemu svoju prvu nedelju prepustite slučaju.
Ne morate da prolazite kroz uobičajenu brucošku nedelju
Ako tek počinjete, dobra vest je da mnogo toga što deluje obavezno zapravo nije. Kris Bonelo (Chris Bonnello), autistični bivši nastavnik, kaže to bez okolišanja: bučni studentski život u kome se sve vrti oko pića nije deo gradiva. „Nijedan od tih opisa ’studentskog života’ ne dolazi na završni ispit“, piše on. Ako ostanete kod kuće i igrate Mario Kart sa prijateljima dok drugi izlaze, ne radite ništa pogrešno. „Ovo su vaše godine daljeg obrazovanja“, dodaje, „i treba da ih proživite pod svojim uslovima.“
Tokom brucoške nedelje vredi tražiti nešto drugo od onoga što vam nude sajmovi studentskih udruženja. Učlanjenje u velika, bučna udruženja najviše vas košta, a najmanje vam vraća. Grupa okupljena oko zajedničke aktivnosti, poput šaha, penjanja, nekog zanata, programiranja ili stranog jezika, obavlja društveni deo posla umesto vas: nikada ne ostajete bez teme, jer razgovor nosi sama aktivnost. Bonelu je put do pripadanja skratila sekcija tekvondoa puna ljudi koji nikada ranije nisu zadali udarac – presudila je zajednička polazna tačka, a ne šarm. A ako udruženje koje vam treba ne postoji, većina fakulteta dozvoljava da ga osnujete, a za to su vam potrebni samo rezervisana prostorija i jedan plakat.
Dublja promena je u pogledu na stvari: ako vam je norma merilo, sve što vam na fakultetu ne odgovara izgleda kao lični neuspeh. Ako normu shvatite kao nešto neobavezno, dozvoljavate sebi da preskočite bučne delove i pronađete ono jedno mesto gde zaista možete da dišete.
Uklapanju treba pod: zapišite sve pre semestra
Pređimo na konkretne stvari. Uklapanje koje samo osećate nema čvrst pod. Prilagođavanja nisu usluge koje molite kada već tonete, nego uređenje okruženja: razlika između prostorije u kojoj možete da učite i prostorije koja umesto vas raspolaže vašom energijom.
Studenti iz britanskog istraživanja već su tražili upravo to: jedan je želeo „uvodni razgovor“ pre početka semestra, a drugi je rekao da mu treba „više informacija unapred, bolja mapa… malo opštih informacija“. Isti instinkt stoji i iza saveta u ovom tekstu: učinite uklapanje predvidljivim, i to unapred i pismeno.
Zato napišite spisak: prezentacije sa predavanja unapred, mesto sa manje senzornih nadražaja ili mirniji prostor, dozvola za snimanje, produženi rokovi, prilagođavanja za ispite. Svaku stavku navedite jasno, kao pristup na koji imate pravo, a ne kao uslugu kojoj se nadate. Neka spisak bude kratak, tri do pet stavki, svaka u jednoj rečenici. Zatim ga pošaljite savetniku za studente sa invaliditetom pre nego što vam zatreba, pre prvog roka, pre prvog sloma (meltdown) u prepunoj sali. Uklapanje zapisano na papiru možete da pokažete i u novembru, a ono koje postoji samo u vašoj glavi moraćete da gradite ispočetka, iscrpljeni.
Spisak ima još jednu publiku, do koje je lakše doći: vaše profesore. Kada su prilagođavanja evidentirana, većina fakulteta nastavnicima prosleđuje kratak pregled, ali kratak i ljubazan mejl koji sami pošaljete u prvoj nedelji brže završava posao. Pet redova: ko ste, da ste prijavljeni službi za podršku studentima sa invaliditetom, dva ili tri prilagođavanja koja se tiču njihovog predmeta i zahvalnica. Zamolite ih da odgovore pismeno, jer pismeno „da“ preživljava i smenu nastavnika u desetoj nedelji i asistenta koji sve zaboravlja. A ako neko kaže „ne“ ili ne odgovori? Pismeno pitajte kakva je procedura i ne odustajte. Služba za podršku studentima sa invaliditetom postoji upravo zbog toga.
Jedna iskrena napomena pre nego što pošaljete spisak: nijedan glas u ovom tekstu ne pripada studentu koji je odustao od studija. Oni kojima je fakultet bio nepodnošljiv uglavnom nedostaju i u istraživanjima i u ličnim ispovestima, a njihovo odsustvo treba da odvrati svakoga, pa i vas, od zaključka da fakultet autističnim osobama po pravilu odgovara. Podaci zapravo podržavaju nešto uže i korisnije: studentima koji ostanu uklapanje drže na okupu kontrola i zapisana prilagođavanja. Kada to izgradite, uradili ste svoj deo, a ustanova i dalje mora da uradi svoj.
